Ivo Andrić (Dolac, 09.10.1892. – Beograd, 13.03.1975.) je bio srpski i jugoslovenski pisac i diplomata. Pisao je pesme, pripovetke i romane. Najpoznatije delo ovog autora je Na Drini ćuprija, za koje je dobio Nobelovu nagradu za književnost 1961. godine.
Dela: Na Drini ćuprija, Ex ponto, Nemiri, Gospođica, Travnička hronika, Prokleta avlija, Znakovi pored puta…
Niko nas ne vuče ka grobu, nego nas s leđa guraju.
Život bez radosti, pokreta i novine i nije život nego golo postojanje, robovanje životu.
Toliko je bilo stvari u životu kojih smo se bojali. A nije trebalo. Trebalo je živeti.
Tako je ljudski život udešen da uz svaki gram dobra idu dva grama zla, da na ovoj zemlji ne može biti dobrote bez mržnje ni veličine bez zavisti, kao što nema ni najmanjeg predmeta bez senke.
Samo aktivni ljudi i njihova borbenost i bezobzirnost pokreću život napred, ali ga samo pasivni ljudi i njihova strpljivost i dobrota održavaju i čine mogućim i podnošljivim.
Vrline jednog čoveka mi primamo i cenimo potpuno samo ako nam se ukazuju u obliku koji odgovara našim shvatanjima i sklonostima.
Nije strašno što se stari, slabi i umire, nego što za nama dolaze i nadiru novi, mlađi i drukčiji. U stvari u tome i jeste smrt.
Onaj ko je moj prijatelj, taj mi ne postavlja pitanja. Onom kome sam prijatelj, ja i nepitan kazujem ono što želi da zna.
Noć i rakija i plitka pamet nemaju mere.
Čini mi se kad bi ljudi znali, koliki je za mene napor bio živeti, oprostili bi mi lakše sve zlo što sam počinio i sve dobro što sam propustio da učinim, i još bi im ostalo malo osećanja da me požale.
Ljubav, kad je iskrena i duboka, lako prašta i zaboravlja.
Takav je život da čovek često mora da se stidi onoga što je najlepše u njemu i da upravo to skriva od sveta, pa i od onih koji su mu najbliži.
Dođu tako vremena, kada pamet zaćuti, budala progovori, a fukara se obogati.
Bolest je sirotinjska sudbina, ali i bogataška kazna.
Ne spava i nije srećan ni miran svaki onaj ko se danju vedro smeje i slobodno kreće među ljudima.
Kad bismo svi imali mogućnosti, hrabrosti i snage da samo jedan deo svojih maštanja i najvrelijih želja pretvorimo u stvarnost, samo u jednom času svoga života, bilo bi celom svetu i nama samima odmah jasno ko smo, i šta sve mi ljudi možemo da postanemo i budemo.
Ćutanje je teško samo onima koji ne misle.
Kroz život treba prolaziti sa osmehom stjuardese koja zna da sa avionom nešto nije u redu.
I krštenog i nekrštenog: svet je pun gada.
Ja sam video u čemu je takozvana borbenost nekih „borbenih“ ljudi. Oni izmisle svoju „borbu“, na silu joj nađu razloge, nadenu ime, i bore se, bez rizika i rezultata, bore se – samo da ne bi morali misliti i raditi.
