Smrt mora da je jako lepa. Ležati u mekanoj braon zemlji, sa travom koja se vijori iznad glave i slušati tišinu. Nemati juče, nemati sutra. Zaboraviti vreme, oprostiti životu, biti u miru.
Groblja su dokaz života a ne pustoši.
Govorite mi da ću izgoreti, da će iza mene ostati samo pepeo, ali ću bar znati da sam bio vatra. A iza vas će ostati samo balavi trag.
Život je stanje aktivnosti koje stalno teži ka smrti i primiče joj se lagano i postupno; a smrt je rešenje te duge bolesti koja se naziva život.
Postoje stvari za koje vredi umreti, ali nijedna za koju vredi ubiti.
Na kraju, na pravom i konačnom kraju, sve je ipak dobro i sve se rešava harmonično.
Niko nas ne vuče ka grobu, nego nas s leđa guraju.
Nije strašno što se stari, slabi i umire, nego što za nama dolaze i nadiru novi, mlađi i drukčiji. U stvari u tome i jeste smrt.
Smrt je jekin, sigurno saznanje, jedino za što znamo da će nas stići. Izuzetka nema, ni iznenađenja, svi putevi vode do nje, sve što činimo to je priprema za nju, priprema čim zakmečimo udarivši čelom o pod, uvijek je bliže, nikad dalje. Pa, ako je jekin, zašto se čudimo kad dođe? Ako je ovaj život kratak prolazak što traje samo čas ili dan, zašto se borimo kako bi ga produžili dan ili sat. Zemaljski je život varljiv, vječnost je bolja.
Strah od smrti proizilazi iz straha od života. Čovek koji živi u celosti spreman je da umre u svakom trenutku.
Mnogi ljudi umru sa 25, ali ne budu sahranjeni dok ne napune 75.
Svi mi umiremo jednom, a veliki ljudi po dva puta: jednom kada ih nestane sa zemlje, a drugi put kada propadne njihova zadužbina.
Svi smo mi mrtvi, samo se redom sahranjujemo.