Ivo Andrić (Dolac, 09.10.1892. – Beograd, 13.03.1975.) je bio srpski i jugoslovenski pisac i diplomata. Pisao je pesme, pripovetke i romane. Najpoznatije delo ovog autora je Na Drini ćuprija, za koje je dobio Nobelovu nagradu za književnost 1961. godine.
Dela: Na Drini ćuprija, Ex ponto, Nemiri, Gospođica, Travnička hronika, Prokleta avlija, Znakovi pored puta…
Nije najveća budala onaj koji ne zna da čita, već onaj koji misli da je sve što pročita istina.
Život nam vraća samo ono što mi drugima dajemo.
Lepota je skupa, ludo skupa a ništavna i varljiva stvar.
Kad ne mogu da vidim, neću ni da gledam.
Čim možemo nekom čoveku da kažemo jasno i otvoreno da nas je uvredio i da navedemo posve određeno čime je to i kada učinio, to znači da smo mu uvredu oprostili ili smo spremni da to učinimo. Muka je dok uvredu nosimo ćutke u sebi.
Životna snaga jednog čoveka meri se, pored ostalog, i njegovom sposobnošću zaboravljanja.
Između bojazni da će se nešto desiti i nade da možda ipak neće, ima više prostora nego što se misli. Na tom uskom, tvrdom, golom i mračnom prostoru provode mnogi od nas svoj vek.
Svetite se životu – zaboravom.
Žena stoji, kao kapija, na izlazu kao i na ulazu ovoga sveta.
Pristao bih da živim, ako mora tako biti, među divljacima, u vihoru revolucije ili u bezumnom vrtlogu rata. Na sve bih pristao, samo ne na malograđanski život koji nikad, ni u čemu ne pokazuje veličine ni lepote ni prave radosti, jer je u njemu sve otrovano predrasudama i ukaljano računicom koja se uvlači do najskrovitijih dubina ljudskog života.
Biti čovek, rođen bez svoga znanja i bez svoje volje, bačen u okean postojanja. Morati plivati. Postojati. Nositi identitet. Izdržati atmosferski pritisak svega oko sebe, sve sudare, nepredvidljive i nepredviđene postupke, svoje i tuđe, koji ponajčešće nisu po meri naših snaga. A povrh svega, treba još izdržati i svoju misao o svemu tome. Ukratko: biti čovek.
Groblja su dokaz života a ne pustoši.
Čoveka ćete najbolje upoznati ako ga promatrate kako se ponaša kad se nešto deli besplatno.
Mirna vremena i sređene prilike čine prosečne ljude još prosečnijima, a burna vremena i velike promene stvaraju od njih komplikovane prirode.
Tako se teško živi, tako se kratko živi, pa još dobra polovina tog teškog i kratkog života nam prođe u mržnji i nesporazumima. Oh, ugasite mržnju! Ljudi su nama potrebni i nikako se, nikako ne može živeti bez opraštanja.
Ono što je najlepše na iskrenoj i dubokoj ljubavi, na kojoj je sve lepo, to je da u odnosu prema onome koga volimo nijedna naša mana ne dolazi do izražaja. Mnogo šta što je zlo u nama iščezava, a ono sto je dobro ustostruči se.
Ljudi koji sami ne rade i ne preduzimaju ništa u životu lako gube strpljenje i padaju u pogreške kad sude o tuđem radu.
Dobrota je u ovom svetu golo siroče.
Svaki rastanak izaziva u nama dvostruku iluziju. Čovek sa kojim se praštamo, i to ovako, manje-više zauvek, čini nam se mnogo vredniji i dostojniji naše pažnje, a mi sami osećamo se mnogo sposobniji za izdašno i nesebično prijateljstvo nego što u stvari jesmo.
Ja još nisam video da je neko koga su dobro istabanali to zaboravio, ali sam sto puta video da ljudi zaboravljaju i najlepše savete i pouke.
