Ivo Andrić (Dolac, 09.10.1892. – Beograd, 13.03.1975.) je bio srpski i jugoslovenski pisac i diplomata. Pisao je pesme, pripovetke i romane. Najpoznatije delo ovog autora je Na Drini ćuprija, za koje je dobio Nobelovu nagradu za književnost 1961. godine.
Dela: Na Drini ćuprija, Ex ponto, Nemiri, Gospođica, Travnička hronika, Prokleta avlija, Znakovi pored puta…
A kad se kod nas kaže za nekoga da ga niko ne zarezuje, to znači vrlo često da ga svi gaze.
– Ne treba se bojati ljudi.
– Pa ja se i ne bojim ljudi, nego onog što je neljudsko u njma.
Velika, prava ljubav pokazaće svoju snagu samo onda ako uspe da od dvoje ljubavnika, slabih ljudi, načini stvorenja koja se ne boje ni promena, ni nesreća, ni rastanaka, ni bolesti, ni života ni smrti.
A sećanja, kad se jednom krenu, ne zadržavaju se kod početka.
Svaka žena ima svoju unapred određenu dozu suza koju mora u toku svog života da isplače.
U deci se obnavlja i čisti reka čovečanstva.
U mraku vidim kako ti oči sjaje, a kad nam se lica dotaknu i tvoj dah ukrsti sa mojim, ja osetim sve godine naše ljubavi sažete u jedan jedini tren, i znam samo da postojimo ti i ja, ali pretopljeni na silnoj vatri naše duge, tajne i tajanstvene ljubavi, i pomešani nerazdvojno, zauvek.
Budite radosni kad god vam se za to pruža mogućnost, i kad god za to nalazite snage u sebi, jer trenuci čiste radosti vrede i znače više nego čitavi dani i meseci našeg života provedeni u mutnoj igri naših sitnih i krupnih strasti i prohteva. A minut čiste radosti ostaje u nama zauvek, kao sjaj koji ništa ne može zamračiti.
Jednog dana sve će biti dobro, u tom je naša nada.
Svi pravi životi su lepi i teški.
Mir i spokojstvo, jedina su dobra i najveće dostojanstvo skromnih i bezimenih ljudi.
Oduvek je i svuda tako, da se sitni i bezimeni ljudi penju na leševe onih koji su oboreni u međusobnoj borbi velikih.
Razgovora i saveta ima uvek, osim onda kad nam je to najpotrebnije.
Šta vredi imati mnogo i biti nešto, kad čovek ne može da se oslobodi straha od sirotinje, ni niskosti u mislima, ni grubosti u rečima, ni nesigurnosti u postupcima, kad gorka i neumitna a nevidljiva beda prati čoveka u stopu, a taj lepši, bolji i mirniji život izmiče se kao varljivo priviđenje.
Da je ćutanje snaga, a govorenje slabost, vidi se po tome što starci i deca vole pričati.
Govorite mi da ću izgoreti, da će iza mene ostati samo pepeo, ali ću bar znati da sam bio vatra. A iza vas će ostati samo balavi trag.
Što više samuješ i ćutiš o sebi, sve ti je plići i luđi razgovor tvog suseda.
Zaborav sve leči, a pesma je najlepši način zaborava, jer u pesmi se čovek seća samo onoga što voli.
Sve su Drine ovog sveta krive; nikada se one neće moći potpuno ispraviti, ali i nikad ne smemo prestati da ih ispravljamo.
Dok god ima mraka, ima i svanuća!
