Ivo Andrić (Dolac, 09.10.1892. – Beograd, 13.03.1975.) je bio srpski i jugoslovenski pisac i diplomata. Pisao je pesme, pripovetke i romane. Najpoznatije delo ovog autora je Na Drini ćuprija, za koje je dobio Nobelovu nagradu za književnost 1961. godine.
Dela: Na Drini ćuprija, Ex ponto, Nemiri, Gospođica, Travnička hronika, Prokleta avlija, Znakovi pored puta…
Ljudi vole razgovore o padu i poniženju onih koji se suviše visoko uzdignu i polete.
Mi i ne znamo koliko snage i kakve sve mogućnosti krije u sebi svako živo stvorenje. I ne slutimo šta sve umemo. Budemo i prođemo, a ne saznamo šta smo sve mogli biti i učiniti. To se otkriva samo u velikim i izuzetnim trenucima kao što su ovi u kojima Aska igra igru za svoj već izgubljeni život.
Buđenje u zoru! Oduvek je bila navikla da u to vreme rešava sva pitanja za koja ni dan ni noć nisu mogli da nađu rešenja.
Život je stanje aktivnosti koje stalno teži ka smrti i primiče joj se lagano i postupno; a smrt je rešenje te duge bolesti koja se naziva život.
Mislim da ste i vi uvideli kako je teško sagledati i najočigledniju istinu, kako čovek, uopšte, sporo uči i kako skupo plaća to malo što u svom kratkom veku nauči.
Nesrećno je svako telo koje živi samo za sebe i sebe radi, a pravu meru svoje nesreće uviđa tek kad počne da stari.
Čudno je kako je malo potrebno da budemo srećni, i još čudnije: kako nam često baš to malo nedostaje!
Prevariti se u jednoj velikoj nadi nije sramota. Sama činjenica da je takva nada mogla da postoji vredi toliko da nije suviše skupo plaćena jednim razočaranjem, pa ma kako teško ono bilo.
Što je više pazio šta će uraditi, sve se teže rešavao da uopšte nešto uradi, i sve je manje i radio.
U ovom društvu podjednako patimo svi, i žene i muškarci, samo su uloge podeljene, i to otprilike ovako: Kad mi patimo zbog žena to je gotovo redovno zbog toga što žene nisu onakve kakve bismo želeli da budu. Kad žene pate zbog nas, to je uvek stoga što smo mi ovakvi kakvi jesmo.
Gubiti je strašno samo tako dugo dok se ne izgubi sve, jer gubiti malo donosi žalost i suze, i dok god možemo na preostalom meriti veličinu izgubljenog teško nam je, ali kada jednom izgubimo sve onda osetimo lakoću za koju nemamo imena, jer to je lakoća prevelikog bola.
Toliko je živa kod slabog čoveka potreba da se vara i tako neograničena mogućnost da bude prevaren.
Smisao i dostojanstvo puta postoje samo utoliko ukoliko umemo da ih nađemo sami u sebi.
Onaj koji ne iznosi nežni cvet svoje duše na vetrove iskušenja, pa ma ga i cela spasio i preneo do kraja, tome je kao da ga nikad nije ni imao.
A što svet hvali dobre i izdašne ljude, to je zato što od njih i njihove propasti živi.
Čovek mašta od detinjstva o velikim gradovima i slavnim poprištima, ali stvarne i odlučne bitke za održavanje svoje ličnosti i ostvarenje svega što ona u sebi nagonski krije, mora da bije tamo gde ga sudbina baci, bog zna na kakvom uskom, bezimenom prostoru, bez sjaja i lepote, bez svedoka i sudije.
Mnogi imaju neki nesvršen račun sa životom, ali pri tom život je uvek njihov dužnik.
Mladost je srećno doba u kome čovek počinje verovati u sebe, a još nije prestao verovati drugima.
Ne mogu ja, dobri čoveče, ozdraviti, jer ja i nisam bolestan, nego sam ovakav, a od sebe se ne može ozdraviti.
Na kraju, na pravom i konačnom kraju, sve je ipak dobro i sve se rešava harmonično.
