Ivo Andrić (Dolac, 09.10.1892. – Beograd, 13.03.1975.) je bio srpski i jugoslovenski pisac i diplomata. Pisao je pesme, pripovetke i romane. Najpoznatije delo ovog autora je Na Drini ćuprija, za koje je dobio Nobelovu nagradu za književnost 1961. godine.
Dela: Na Drini ćuprija, Ex ponto, Nemiri, Gospođica, Travnička hronika, Prokleta avlija, Znakovi pored puta…
Stradanje i greh se upotpunjuju kao kalup i njegov odlivak.
Ljudi male pameti retko se boje da ne budu dosadni.
Dugotrajno robovanje i rđava uprava mogu toliko zbuniti i unakaziti shvatanje jednog naroda da zdrav razum i prav sud njemu otančaju i oslabe, da se potpuno izvitopere. Takav poremećen narod ne može više da razlikuje ne samo dobro od zla, nego i svoju sopstvenu korist od očigledne štete.
Rat, i najduži, samo protrese pitanja zbog kojih se zaratilo, a njihovo rešenje ostavlja vremenima koja nastupaju posle sklapanja mira.
Ništa ljude ne vezuje tako kao zajednički i srećno preživljena nesreća.
Tok događaja u životu ne zavisi od nas, nikako ili vrlo malo, ali način na koji ćemo te događaje podneti zavisi u dobroj meri od nas samih, dakle na to treba trošiti snagu i obraćati pažnju.
Žena se zamori da bude čoveku prijatelj.
Zloba i dobrota jednoga naroda su produkt prilika u kojima on živi i razvija se.
Slabe i plašljive ljude strah nagoni da rade upravo ono čega se najviše boje.
Čuvajte se ugroženih ljudi i ljudi koji misle da su ugroženi. Oni osećaju potrebu da se štite i brane, i zbog toga često i neočekivano i podmuklo napadaju.
Što ne boli – to nije život, što ne prolazi – to nije sreća.
Nisu svi ljudi tako rđavi kao što to rđav čovek misli.
Čovek koji ne voli nije sposoban osetiti veličinu tuđe ljubavi, ni snagu ljubomore, ni opasnost koja se u njoj krije.
Ko čini dobro, od njega se još više dobra očekuje.
Mnogi postignu ono što su hteli, a izgube sebe.
Čovek je nezadovoljan i nesrećan što se bar dvaput u jednom danu ne dešava čudo.
Ko je duga veka, taj nadživi sve, pa i svoje zasluge.
Rana koja se krije, sporo i teško zarasta.
Ništa živo čovek ne može izgubiti, niti može čovek biti trajno nesrećan, dok Bog daje da se duša liječi zaboravom, a zemlja obnavlja proljećem.
Ukusno skrojenim i vešto upotrebljenim naborima svoje haljine, žena je osvojila više muških srdaca nego svojom razgolićenošću i svojim slobodnim ponašanjem. To često zaboravljaju i žene same i njihovi krojači.
